Toplički ustanak je bio ustanak Srba protiv bugarske i austro-ugarske okupacije za vreme Prvog svetskog rata. On je bio jedini ustanak u nekoj okupiranoj državi tokom celog Prvog svetskog rata. Ustanak je trajao od 21. februara do 25. marta 1917.

Posle povlačenja srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju, okupirana Srbija je bila podeljena između Austro-Ugarske i Bugarske. Granica izmeću ove dve okupacione zone je bila duž Velike Morave od Smedereva do Stalaća, a zatim linijom: Kruševac-Vukanja-Zlata-Lebane-Lipovica-Ogošte-
Gnjilane-Betina-Šar-planina-albanska granica. Zapadno od ove linije je pripalo Austro-Ugarskoj, a istočno Bugarskoj. Ovoj drugoj su još pripale Vardarska Makedonija, prištinski i prizrenski okrug. Od okupiranog dela Srbije Bugarska je stvorila dve zone: Moravsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Nišu i Makedonsko vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Skoplju.

Centralne sile i Bugarska su organizovale privrednu eksploataciju Srbije, vršile rekvizicije i konfiskacije imovine stanovništva. Rekvivirala se stoka, hrana, koža, vuna. Posledice smanjenog broja goveda i konja odrazile su se na ishranu stanovništva i smanjenje zasejanih površina. Prema izvorima Međunarodnog Crvenog krsta, do 1. septembra 1917. od gladi je umrlo oko 8.000 lica.

Bugarska je vršila bugarizaciju Srba, ali i Albanaca, Turaka, Grka i Jevreja. Makedonsko stanovništvo je tretirano kao bugarsko. Nemački izvor kaže: „Bugari ne propuštaju da iskoriste vreme svoje okupacije istočne Srbije i Makedonije. Oni su svoju novu upravu uveli bezobzirno i brutalno... Rad na bugarizaciji karakterišu dva osnovna pravca: uništenje gornjeg i srednjeg sloja (inteligencije) i nasilno uvođenje bugarskog jezika“

U niškom okrugu ubijeno je oko 100 sveštenika. Pod izgovorom da ljude šalju u Sofiju, Bugari su vršili streljanja. Tako je u Vranju i okolini ubijeno 3.500 ljudi, a u Surdulici oko 3.000 lica. Uz zabranu jezika i pisma, Bugari su menjali i imena porodicama, a svi udžbenici na srpskom jeziku su oduzeti od stanovništva. U srpske crkve su dovođeni bugarski popovi, a srpske ikone su zamenjivane bugarskim. Na školskim svečanostima deca su morala da govore kako su zadovoljna što su ponovo povratila svoju bugarsku nacionalnost. U zarobljeničkim logorima Bugarske početkom 1917. je bilo 187 srpskih oficira i 31.492 vojnika što je bilo 20,5% svih zarobljenih Srba od strane neprijateljskih država.

Svi okupatorski zločini, pljačkanja, glad, teror, uništenje bilo kakve nade u spas – imali su samo ograničen uspeh. Već marta 1916. austro-ugarski izvori su zaključili da je “zabluda misliti kako Srbi smatraju da su uništeni.”

Počeci otpora okupatora su bili u formi ličnog bunta, često i razbojništva, ali od jeseni 1916. otpor je skoro isključivo politički, slobodarski. Prema procenama okupatora bilo je oko 50.000 ljudi sposobnih da nose oružje. Prve komitske čete u Crnoj Gori su organizovali braća Milinko i Toško Vlahović, Jovan Radović i Miljan Drljević. Prve sukobe sa komitama Austrijanci su imali već septembra 1916. Komite su činili uglavnom zaostali, slučajno ili namerno, srpski i crnogorski vojni obveznici i izlečeni ranjenici koji su izbegli zarobljavanje.

Okupator je odmah izvršio odmazdu; streljano je više ljudi u opštinama Borač, Dragušica, Guncati i Bumbarevo Brdo. I na teritoriji pod bugarskom okupacijom takođe su se pojavile odmetniče grupe. U kopaoničkom kraju i okruzima Kruševac i Kosovska Mitrovica dejstvovao je odred Koste Vojinovića.

O aktiviranju ljudi sposobnih i spremnih za rat u samoj Srbiji mislila je i srpska Vrhovna komanda Ulaskom Rumunije u rat, general Mihajlo Živković, komadant Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Odesi, došao je na ideju da prebaci ceo korpus kod Turnu Severina i u datom trenutku ga aktivira u Timočkoj krajini. Taj trenutak je trebao da bude sinhronizovan sa probojem Solunskog fronta. Dalji razvoj događaja, nepovoljan po Rumuniju onemogućio je bilo kakvo dejstvo po Živkovićevom planu.

Srpska Vrhovna komanda je napravila plan o pripremi pobune u Srbiji, ali koja bi planula na njen znak. Ovaj zadatak je poveren poručniku Kosti Milovanoviću Pećancu koji se avionom spustio kod sela Mehane 28. septembra 1916. Pećanac je naišao na problem jer je pobunjenički pokret rastao i preduzimao akcije bez njegovog znanja, a on je imao zadatak da pripremi ustanak kada bude jasno da se Bugari povlače.

Pećanac, vođen možda ličnom ambicijom, možda uveren da će do proboja Solunskog fronta doći vrlo brzo, možda da sačuva primat prvog čoveka pokreta, tek zajedno sa Kostom Vojinovićem je obnarodovao proglas – poziv na opšti ustanak u kome je stojalo da je “došao momenat za oslobođenje od germansko-bugarskog jarma.”

Krajem 1916. i početkom 1917. namnožio se veliki broj četa, afirmisao se niz četovođa, a vođene su borbe i čarke. U austrijskom izvoru iz januara 1917. piše: „U jesen prošle godine su na teritoriji vojne uprave u Srbiji uočene dve oblasti u kojima je bilo razbojništava i četovanja... U područjima okruga Kruševac i Kuršumlija (ovaj poslednji u oblasti bugarske uprave) dobila su obeležlje sistematski organizovanog ustanka.“

Povod za izbijanje pravog ustanka je bilo regrutovanje srpskih mladića u bugarsku vojsku. Nezadovoljstvo naroda se snažno povećalo i našlo izraz u sukobima i neredima. Četovođe su 21. februara većale i glasale za ili protiv dizanja ustanka. Jedino je Pećanac bio protiv, ali morao složiti da se ide na ustanak i da mu bude na čelu. Podeljene su i zone odgovornosti: Vojinović je bio određen za Kopaonik i dolinu Ibra, Pećanac za Toplicu, Milinko Vlahović za Vranje, Toško Vlahović za Timočku krajinu, a Jovan Radović za Pirot. U proglasu je kazano da će se “dan opšteg ustanka i mesto mobilizacije odrediti kasnije.” Karakteristično je da kada su četovođe došle na teren, ustanak je (spontano) već bio u toku. To potvrđuju u neprijateljski izvori; austro-ugarski vojni ataše u Sofiji je znao da se u regionu Prokuplja, Kuršumlije, Lebana skoro u pitanju ustanak.

Krajem februara i početkom marta 1917. godine ustanici su kontrolisali teritoriju između reke Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa. I mimo ove teritorije okupator nije bio miran; odmetničke čete su bile veoma aktivne i uspešne kod Knjaževca, Zaječara i Svrljiga. Prvi odgovor okupatora je bilo brojno jačanje sopstvene vojske, što su izveli prebacivanjem trupa sa Solunskog, Italijanskog i Istočnog fronta. Procenjuje se da su skoncentrisali oko 30.000 vojnika.

Obračun sa ustanicima je počeo 12. marta u reonu Dubci-Zlatari gde su Austrijanci opkolili 13.000 ljudi, borbe su trajale 20 dana. Protiv austro-ugarskih trupa, Vojnović se prihvatio borbe kod Blaca, Jankove klisure i Brusa. Vojinović je imao uspeha te se ceni da su ove bitke bile i najveće ustaničke pobede.

Sa druge strane, Pećanac je izbegavao borbe i male komitske čete prebacivao je u neprijateljevu pozadinu, a braća Vlahovići, pritisnuti od nadmoćnijeg neprijatelja, povlačili i prelazili u gerilu. Bugari su zauzeli Prokuplje 14. marta, a Austrijanci Kuršumliju (16. marta). Još deset dana je trajalo slamanje ustanka; 25. marta Bugari su proglasili kraj operacija.

Obračun sa ustanicima je bio svirep. Od 5-6.000 ustanika, polovina je pobijena. Ubijani u stariji ljudi, žene i deca. Prema podacima samih Austrijanaca, pobijeno je 20.000 ljudi. Pećanac i Vlahović su se sa 2.500 ljudi uspeli skoliniti i izbeći smrt.

Bez obzira na sve mere okupatora, mir se nije sasvim vratio ni u Toplicu ni u druge delove Srbije. Slično je bilo i u Crnoj Gori; četovanje se nastavilo sa proleća 1917. Uz stare čete su nicale nove. Region dejstava se protezao od Hercegovine do Pirota i na sever do Negotina. Okupator je opet vršio odmazdu nad civilnim stanovništvom. Primenjena je i jedna novina: obrazovane su takozvane “protivčete”, čiji je zadatak bio da goni određenu četu do uništenja. U četovanju najuspešniji su bili Vojinović, Pećanac, braća Vlahovići i Jovan Radović. Među njima nije bilo dovoljno saradnje, a između Vojinovića i Pećanca su trajala međusobna optuživanja.

Akcije komitskih četa su trajale celu 1917. godinu, bez obzira na žrtve. Okupator je uspeo da nanese osetne gubitke i da likvidira neke vođe, a trijumfovao je kada je decembra 1917. kod sela Grgura ubijen Kosta Vojinović. Oružani oblik otpora je trajao sve do proboja Solunskog fronta.

Okupacione snage u Srbiji (u prvom redu Bugarska) tokom cele 1917. godine su vodile surovu politiku prema srpskom stanovništvu. Uz sve već korišćene mere, primenjivane su odmazde za komitske akcije, a nastavljeno je i sa interniranjem civilnog stanovništva. Sve je to dovodilo do smanjenja brojnog stanja stanovništva i njegove privredne snage. Prema podacima Crvenog krsta Austro-Ugarske, krajem 1917. u Nemačkoj je bilo 34.000 srpskih ratnih zarobljenika, u Austro-Ugarskoj 93.500, a u Bugarskoj 35.000. Prema istom izvoru, broj interniranih civila u Nemačkoj je bio oko 2.000, u Austro-Ugarskoj oko 77.000 , a u Bugarskoj oko 100.000 lica.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."